Faktori rizika za osteoporozu su:
– rana hirurška ili prirodna menopauza (žene pre 45-te godine)
– premenopauzalna amenoreja (izostanak menstruacije) > 6 meseci ne zbog trudnoće
– histerektomija (hirurško odstranjivanje materice), sa barem jednim sačuvanim jajnikom, pre 45-te godine
– tekuća ili planirana dugotrajna oralna upotreba kortikosteroida (> 7.5 mg prednisolona dnevno, 3 meseca ili više)
– porodična anamneza osteoporoze (naročito fraktura kuka kod majke)
Predisponirajući faktori za osteoporozu su :
– nizak indeks telesne mase (< 19 kg/m2)
– bolesti jetre i težak alkoholizam
– slaba absorpcija hranljivih materija
– tiroidna bolest
– hipogonadizam kod muškaraca
– primarni hiperparatireoidizam
– reumatoidni artritis
– hronična bubrežna insuficijencija
– dugotrajno lečenje heparinom

Definicija osteoporoze prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (WHO) je BMD > 2.5 standardne devijacije ispod prosečnih vrednosti za mladu, zdravu žensku, belu populaciju (T-skor).
Osteopenija je BMD sa T-skorom ispod -1 do -2.5.
Teška osteoporoza je ona sa T-skorom preko -2.5 komplikovana frakturama.
Osteoporoza je značajan faktor rizika za nastanak fraktura.
Trenutno nema preciznog merenja ukupne koštane snage. BMD se često koristi kao najpodesnije – aproksimativno merenje i smatra se da predstavlja oko 70 % koštane snage. Bez obzira na sva neslaganja oko BMD, odnosno njenog odstupanja od normale izraženog kroz T-skor, ovaj parametar je značajan kako za dijagnostiku, tako i za praćenje terapijskih efekata. National Osteoporosis Fondation (NOF) je izdala preporuke za lečenje osteopoproze bazirane na T-skoru.
Lečenje treba započeti kod svake osobe koja ima T-skor veći od -2.5. Kriterijumi su čak rigorozniji ako kod pacijenta postoji fraktura i neki od faktora rizika – tada se terapija započinje kod T-skora većeg od -1.5.
Osteoporotična fraktura je posledica traume u prisustvu smanjene koštane snage, a čija se incidenca uvećava u prisustvu drugih faktora rizika. Osteoporotična fraktura može nastati kao posledica padova, dizanja manjeg tereta ili savijanja. Osteoporotične frakture mogu biti simptomatske ili čak asimptomatske.
Glavni faktori rizika za osteoporotične frakture su: ženski pol, starost, deficit estrogena, mali indeks telesne mase (BMI), osteoporoza u porodici, pušenje i prethodne frakture.
Pored niske BMD, faktori rizika za osteoporotične frakture su i smanjenje fizičke snage – smanjena snaga mišića kvadricepsa, umanjen vid, faktori okoline (pokretni tepisi na primer). Takođ e su bitni i faktori geometrije kosti – gracilnost, dužina vrata i tela butne kosti.

Glavni, najčešće korišćeni metod za dijagnostiku osteoporoze i predikciju rizika za frakture je procena BMD koja je prevashodno determinisana sadržajem minerala u kosti. Od svih lokalizacija, merenje BMD na butnoj kosti i kičmenom stubu najbolje predviđaju mogućnost frakture na navedenim mestima na sekeletu.
U poslednje vreme se uvode nova ultrazvučna (QUS) merenja BMD na peti koja skoro jednako dobro vrše predikciju osteoporotičnih fraktura na kuku i kičmenom stubu. Takođe se u novije vreme sugeriše da se dijagnostika i lečenje osteoporoze temelji na proceni faktora rizika, a ne samo na proceni T-skora.
Rentgenski snimci imaju ograničenu vrednost u postavljanju dijagnoze osteoporoze. Da bi se osteoporoza detektovala na rentgenskom snimku gubitak minerala u kosti mora da iznosi najmanje 30 %.
Merenje BMD je za sada najbolji metod da se identifikuju osobe koje su u riziku od osteoporotične frakture i treba da se sprovede kod osoba sa bilo kojim od faktora rizika. Što je niža BMD, veći je rizik za nastanak osteoporotične frakture. Denzitometriju je potrebno uraditi kada postoji radiografski dokaz osteopenije i/ili kičmeni deformitet, podaci o prethodnoj frakturi, gubitak visine, grudna kifoza i u prisustvu faktora rizika za osteoporozu. Najčešće korišćena tehnika za merenje koštane mase i procenu rizika za frakturu je metod absorpciometrije rentgenskih zraka dvostruke energije ili DXA. Rezultati merenja BMD mogu da se izraze kao odstupanje (broj standardnih devijacija) od srednje gustine kosti mladih zdravih osoba i to se zove (T-skor) ili kao odstupanje od vrednosti koja odgovara istim godinama starosti zdravih osoba i zove se (Z-skor).
T-skor se koristi za dijagnostikovanje osteopenije (niska gustina kosti) i osteoporoze.
Z-skor je važan u donosenju odluke o agresivnosti lečenja.
U prevenciji osteoporoze bitni su: prestanak pušenja, izbegavanje prekomernog konzumiranja alkohola, regularno vežbanje prema telesnoj težini, što više kretanja, izbegavanje prekomernih dijeta i vežbanja koje rezultira amenorejom, adekvatni unos kalcijuma, vitamina D. Hormonska supstitucija (HRT) se može primeniti samo kratkotrajno u ranoj menopauzi radi sprečavanja postmenopauznog gubitka kosti. Bisfosfonati se preporučuju kao druga linija u prevenciji osteoporoze.

Lečenje osteoporoze u odnosu na T-skor:
T > -1.0 (normalno): rizik od frakture nizak: terapija – savet za način života
T -1.0 do -2.5 (osteopenia): rizik od frakture iznad proseka: terapija  – savet za način života, kalcijum + vitamin D, hormonska supstitucija kod žena starosti od 50-55 godina
T < -2.5 (osteoporoza): rizik od frakture visok: terapija  - savet za način zivota, kalcijum + vitamin D, lekovi za osteoporozu
T < -2.5, plus jedna ili više fraktura (teška osteoporoza): rizik od frakture veoma visok: terapija - savet za način života, kontrola bola, isključiti sekundarne uzroke, kalcijum + vitamin D, lekovi za osteoporozu
Pre započinjanja terapije važno je: identifikovati uzroke sekundarne osteoporoze, npr. hiperparatireoidizam, zloupotreba alkohola, tiroidna bolest i isključiti druge bolesti koje mogu da uzrokuju ili potenciraju osteoporozu, npr. osteomalacija ili malignitet (naročito myeloma multiplex).
U terapiji se koriste  hormonska substitucija, bisfosfonati, kalcijum i vitamin D i druge mere – pažljivo sprovedeni programi vežbi mogu da smanje rizik od daljih fraktura poboljšanjem snage mišića i posturalne stabilnosti. Fizioterapijske procedure mogu da pomognu u smanjenju hroničnog bola. Nošenje štitnika za kukove može da smanji rizik od frakture kuka, naročito kod starije populacije.