GABRIJEL GARSIJA MARKEZ, istaknuti 74-godišnji kolumbijski pisac, autor „Sto godina samoće“, dobitnik Nobelove nagrade, boluje od raka. Povukao se iz javnog života, a svojim prijateljima poslao je „Posvećeno pismo“, koje se evo širi internetom.
Kada bi Bog na trenutak zaboravio da sam marioneta
i darovao mi nešto malo života,
iskoristio bih ovo vreme najbolje što znam.
Verovatno ne bih rekao sve o čemu razmišljam,
ali sasvim sigurno bih porazmislio o svemu što kažem.
Cenio bih stvari prema njihovom značenju,
a ne prema njihovoj vrednosti.
Spavao bih malo, više bih sanjao,
znam da svaku minutu zatvorenih očiju gubimo 60 sekundi svetla.
Hodao bih kada drugi stanu,
budio bih se kada drugi spavaju.
Kad bi mi Bog darovao mrvicu života, obukao bih se jednostavno,
okrenuo k Suncu, otkrivajući ne samo svoje telo, već i svoju dušu.
Uveravao bih ljude da se varaju,
kada misle da se u starosti ne mogu zaljubiti.
Ne znaju da stare baš zato što izbegavaju ljubav!
Deci bih napravio krila,
ali bih im ih uzeo dok ne nauče leteti.
Starijim osobama bih kazao da smrt ne dolazi zajedno sa starošću
već s napuštenošću.
Toliko bih stvari naučio od vas, ljudi…
Naučio sam da svi žele živeti na vrhu planine,
zaboravljajući da se istinska sreća skriva u
samom načinu penjanja na vrh.
Naučio sam da kad novorođeno dete
uhvati svojom malom ručicom očev prst, drži ga zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo gledati na drugoga odozgo
samo onda kad mu hoće pomoći da bi se podignuo.
Toliko je stvari što sam od vas mogao naučiti,
ali u stvarnosti nemam baš puno od toga, jer kad me polegnu u
grob, to ću zaboraviti.
Govori uvek šta osetiš, a čini šta misliš.
Kad bi znao da te danas poslednji put vidim pospanu,
snažno bih te zagrlio i molio se Bogu
da mi dozvoli biti tvoj anđeo čuvar.
Kada bih znao da su to poslednji minuti što te vidim,
rekao bih ti ‘volim te’ i ne bih glupo pretpostavljao da to znaš.
Uvek ima nekakvo sutra
i život nam daje mogućnost učiniti dobro delo,
ali danas je sve što mi ostaje,
hteo bih ti reći da te veoma volim.
Sutra nije nikome zagarantovano – niti mladima, niti starima.
Možda danas poslednji put posmatraš one koje voliš.
Zato nemoj biti neodlučan, učini to danas,
jer ako se pokaže da sutrašnji dan nećeš dočekati,
žalićeš za danom u kojem ti je nedostajalo vreme
za jedan osmeh, za jedan poljubac,
da si bio prezauzet da bi im preneo poslednje želje.
Budi stalno blizu onih koje voliš,
govori im naglas kako ih trebaš, kako ih ljubiš
i budi prema njima dobar;
nađi vremena i reci im ‘žao mi je’, ‘oprosti’, ‘molim te’, ‘hvala’
i sve ostale reči ljubavi koje poznaješ.
Niko neće pamtiti tvoje skrivene misli.
Zato moli Boga za snagu i mudrost da bi ih mogao izraziti.
Pokaži svojim prijateljima i bližnjima
kako su ti veoma potrebni.
Pošalji ovaj tekst kome hoćeš. Ako to ne napraviš danas, sutrašnji dan biće jednak jučerašnjem.
