Jednom beše jedan mali dečak koji je imao lošu narav. Njegov otac mu je dao kesu punu eksera i rekao mu je da svaki put kad pobesni i izgubi kontrolu nad sobom, da zakuca jedan ekser u ogradu.

Prvoga dana dečak je zakucao 37 eksera na ogradu. Tokom sledećih nekoliko meseci on je naučio da kontroliše svoj bes i broj ukucanih eksera se smanjivao.

Otkrio je da je lakše kontrolisati svoju narav, nego zakucavati eksere u ogradu.

I tako je došao dan, da tokom celog dana nije pobesneo. On je rekao to svom ocu, a otac mu je rekao da svakoga dana kada bude uspeo da kontroliše svoje ponašanje, da iz ograde isčupa jedan ekser.

Dani su prolazili i jednoga dana dečko je bio u stanju da kaže svom ocu da je počupao sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku i odveo ga do ograde.

Otac je rekao: „Dobro si to uradio, sine moj, ali pogledaj sve te rupe u ogradi. Ograda više nikad neće biti ista. Kada u besu kažeš neke stvari, one ostavljaju ožiljak, kao što su ove rupe u ogradi. Možes čoveka ubosti nožem i izvuci nož i posle toga nije važno koliko puta kažeš da ti je žao, rane ostaju.“

Verbalna rana je isto toliko bolna kao i fizička. Prijatelji su zaista vrlo retki dragulji, oni čine da se smešiš, ohrabruju te da uspeš u nečemu, oni su spremni da te saslušaju, da podele tvoj bol, imaju lepe reči za tebe i uvek im je srce otvoreno za tebe.