Vaspitan sam po opštim moralnim principima:
 
kada sam bio mali, majke, roditelji, profesori, dedovi, stričevi, komšije,
bile su osobe vredne poštovanja i ugleda.
Koliko su nam bili bliži ili stariji toliko su nam više osećaja davali.
Bilo je nezamislivo nevaspitano odgovoriti starijima, učiteljima ili vlastima.
 
IMAO SAM POŠTOVANJE.
 
Imali smo poverenje u starije,
jer su bili roditelji, majke ili rodbina sve dece u ulazu, ulici…
Bojali smo se tek mraka, grdoba ili horor filmova.
Bojali smo se da ne učinimo nekom nešto nažao
zbog nas samih, jer smo se mi tada loše osećali.
 
Danas sam beskonačno tužan za sve ono što smo izgubili,
za sve ono čega će se moji unuci jednog dana bojati.
Za strah u pogledu dece, mladih, odraslih, starih…
 
Ljudska prava za kriminalce…?
Neograničena prava za nastrane…?
Platiti dugove i biti budala…?
Amnestija za prevarante…?
Pošteni su glupi…?
Ne iskoristiti prednost, znači li to biti budala…?
 
Šta nam se to događa???
Profesori pretučeni u školi, trgovci prete mušterijama.
Rešetke na našim prozorima.
Svako zatvoren u svom svetu.
 
Kakve su to vrednosti?
Auto koji vredi više od zagrljaja,
deca koja žele nagradu, da bi završila školsku godinu.
Mobilni u torbama dece, koja su tek izašla iz pelena.
Šta želiš u zamenu za jedan zagrljaj?
Više vredi jedan Armani od diplome.
Više vredi jedan veliki ekran od razgovora.
Više vredii skupa šminka od zajedničkog sladoleda.
Više vredi IZGLEDATI od BITI.
 
Kad nam se to dogodilo?
 
Zašto smo dozvolili da nam se to desi?

Zašto to trpimo???
 
Hoću da mogu da skinem rešetke sa prozora, da tamo stavim cveće!
Želim da sednem na stazu i ostavim otvorena vrata u letnjim noćima…

Hoću poštenje kao motiv ponosa.
Hoću pravi  karakter, čisto lice i pogled u oči…
Hoću da postoji i sram i solidarnost.
Hoću nadu, veselje, poverenje…
 
Hoću da se vratim  stvarnom životu.
 
Dole „IMATI“
Živelo „BITI“
 
Obožavao sam moj jednostavan svet,
imati ljubav, samilost i solidarnost kao osnovu života.
Prezir pred nedostatkom etike, morala i poštovanja…
 
U osnovi: treba uvek da budemo „LJUDI“,
izgradimo bolji svet, ispravniji, gde osobe poštuju osobe.
Utopija…?      Ne….?     Da…?     Možda…?
 
Ljudi, pa do nedavno smo bili takvi…
 
Mi to zaslužujemo.
Naša deca to zaslužuju, a naši će nam unuci biti zahvalni zbog toga.