Bolele vas noge od pešačenja, niste mogli sebi da priuštite dobru peglu dok ste se vozili  gradskim ili nekada seljačkim prevozom, ili ste jednostavno dočekali osamnaestu i napokon se ponovili nekim kolicima… Uz kupovinu automobila, bilo novog ili polovnog, idu još neka vezana osećanja – zadovoljstvo i sreća zbog dolaska novog „člana“ u porodicu, ali i strah da vam prinova ne ode u tuđe ruke. Imajući u vidu da se dnevno u Srbiji u proseku ukrade desetak automobila, vaš nemir je svakako opravdan, kao i razmišljanje kako da ga zaštitite od uzurpatora. Dodavši tome i predloge okoline, kao i njihova iskustva tipa: lavlja kandža je zakon, zeder je hit, multi-lock je neprevaziđen, navigacija mora pod obavezno, ništa bez alarma, čip u džip, lančić i katančić pa za banderu, nošenje volana ili akumulatora je neizbežno i šik, izgladneli par rotvajlera uvek će dati rezultat i slično, možda imate dilemu za koji sistem zaštite da se opredelite. U moru predloga treba se snaći i biti realan. Najrizičnije je ostaviti automobil bez ikakve dodatne zaštitne opreme.

Jedna od osnovnih podela se svodi na aktivnu i pasivnu zaštitu. Prva je usmerena na sprečavanje krađe, dok se druga odnosi na slučaj ako vam se ipak tako nešto dogodi. Tada je bitno da imate neki trag uz pomoć kojeg ćete pokušati da povratite ljubimca. Jedan način je već dobro poznata GPS navigacija odnosno satelitska kontrola vozila, a drugi, koji postaje sve više popularan u svetu, jeste markiranje vozila. Radi se o svojevrsnom obeležavanju vozila, na 30-40 njegovih najvažnijih komponenti (staklene i svetlosne površine, limeni i plastični delovi), specijalnim postupkom graviranja putem koga se utisne kodirani broj koji obeležava vlasnika vozila, njegovu državu i grad. Na vidna mesta stavljaju se providne nalepnice sa kodom (za koje ne postoji način da se efikasno uklone) i uočljivom oznakom da je automobil u ovom sistemu zaštite. Svi relevantni podaci se unose u centralni kompjuter i služe policiji i ostalim učesnicima u sistemu da naknadno prepoznaju ukradeno vozilo, najčešće u rutinskoj ili nekoj drugoj kontroli. U ovaj sistem su uključeni organi unutrašnjih poslova svake zemlje, nacionalni auto-moto klubovi, Interpol i naravno, Džej. Osim što, kao i svaki drugi vid zaštite, ima preventivno dejstvo, u praksi se pokazalo da se uz pomoć ovog sistema više od polovine ukradenih vozila brzo pronađe. Isto tako, doprinosi i u otkrivanju učesnika saobraćajnih nesreća. Ugradnja košta nekoliko hiljada dinara.

Ako ste u mogućnosti, najbolje se obezbediti kombinacijom dva sistema zaštite – neki od mehaničkog, kao i odabrani eletronski. Iako stoprocentna zaštita protiv krađe ne postoji, jer vam se u krajnjem slučaju uvek može nasilno odvesti auto ili odšlepovati, uspeh se ovde meri time da se kradljivac što više odvrati od pokušaja da odabere baš vašeg četvorotočkaša, i pređe na neki, za njega, jednostavniji i brži „poduhvat“. Jer, ako mora da se oko nekog primerka zadrži više od minut-dva, on odustaje i traži neki manje obezbeđen.

Kada se radi o novim vozilima ili onim koji su još u garanciji, često proizvođač propisuje koje marke i modeli alarma su dozvoljeni i uz koji važi garancija. Ako ugradite neki drugi model (a na našem tržištu ima mnogo proizvoda lošeg kvaliteta, kao i kopije poznatih marki) rizikujete da vam u garantnom roku ovlašćeni serviser to uoči i ne prizna reklamaciju. Vladajte se ovom našom novom izrekom: Bolje slina nego Kina!

Treba napomenuti i to da je fabrička zaštita, tj. ona koju ugrađuje proizvođač kao deo serijske opreme, prilično nepouzdana. U velikom broju proizvedenih istih tipova automobila, lako se sazna mesto gde je skrivena stanica, gde su indikatori i ostali delovi alarma ili kodnih jedinica. Lopovi to prvo „provale“ i zato je neophodna i dodatna zaštita.

Ako vam je ipak sve ovo skupo i ne preduzmete baš ništa, znajte da vam, ne daj Bože, uvek ostaje red vožnje, koji je kudikamo jeftiniji, iako se znatno teže krade.