Krsna slava je isključivo srpski običaj. Svaki dom ima svoga sveca zaštitnika. Hrišćanski sveci nisu nekakvi izmišljeni bogovi, nego stvarne ličnosti, koji su kao ljudi na zemlji živeli bogougodnim životom, posvetili se i ušli u Raj. Oni se mole Bogu za nas na zemlji i Bog iz ljubavi prema njima – zato što su oni pokazali svoju ljubav prema Bogu – ispunjava im molitve za ljude.

Na dan slave srpski dom blista u svetlosti i radosti. Na sto se postavljaju u čast svetitelja četiri stvari: zapaljena sveća od voska, kolač od pšenice, osvećeno žito i vino. Sveća predstavlja svetlost istine kojom je Hristos obasjao svet. Hleb, žito i vino predstavljaju duhovnu radost i hranu.
Naši preci su počeli da slave onog svetitelja na čiji dan su primili sveto Krštenje (odatle i naziv „krsna slava“). Svetitelj koga slavimo je naš zaštitnik i molitvenik pred Bogom.
Važno je da krsnu slavu proslavimo onako kako nam je sveta Crkva propisala i kako nam je od naših starih ostalo. Sve nepravilnosti koje se danas javljaju, kao što su spremanje mrsnih jela u posne dane, neumereno korišćenje alkohola, ružne reči i psovke, pušenje pored slavske sveće i drugo, vrlo su štetne.
Slava se prenosi sa oca na sina kada sin zasnuje svoju porodicu i ode iz očeve kuće. Te, prve godine, sin dolazi kod oca na slavu. Tom prilikom, otac predaje u desnoj ruci četvrtinu slavskog kolača i čestitaju jedan drugom slavu. Sin nosi deo kolača svojoj kući i deli ga sa svojom porodicom. Sledeće godine sin samostalno slavi slavu.
Na nekoliko dana pred slavu zovemo našeg sveštenika da nam osveti vodicu i donese Božiji blagoslov u dom. Za tu priliku treba da pripremimo posudu sa vodom, buket bosiljka, manju sveću, kadionicu sa žarom, tamjan, slavsku ikonu (koju postavljamo na istočnoj strani) i spisak ukućana. Prilikom osvećenja vodice, sveštenik čita molitve za napredak svih ukućana, kao i za pokoj duša naših umrlih srodnika. Po osvećenju, otpijamo od slavske vodice, a sa ostatkom spremamo slavski kolač i kuvamo slavsko žito.
Vrlo je važno da slavska trpeza bude u skladu sa danom u koji slava padne. Ako slava pada u post ili ako mrsna slava te godine pada u sredu ili petak, obavezno se sprema posna trpeza.
U slučaju postojanja neke duševne tuge (smrtan slučaj u porodici, materijalna beda i sl.), najvažnije je rezanje kolača, a sve ostalo (spremanje jela, zvanje gostiju i veselje uopšte) je stvar volje i mogućnosti.
Na dan pred slavu mesimo slavski kolač od čistog pšeničnog brašna, kvasca i soli, bez ikakvih dodataka (mleka, jaja i drugih sastojaka). Na kolač se stavlja pečat ishs nika (što znači: Isus Hristos pobeđuje), a mogu da se stave i razni ukrasi od testa. Slavski kolač predstavlja naš nasušni hleb koji smo od Boga dobili i koji mu prinosimo na žrtvu u slavu i čast našeg Svetitelja. Takođe, kolač predstavlja samog Hrista Gospoda koji je Hleb života. Za sutrašnji dan spremamo crno vino, dve sveće (veliku i malu, po mogućstvu voštane) i slavsko žito (koje se sprema od žita uz dodatak drugih plodova – oraha, suvog grožđa i sl.).
Na dan slave, rano ujutru odlazimo u crkvu na svetu liturgiju. Sa sobom nosimo slavski kolač, žito, vino i malu sveću koju stavljamo u žito i kasnije palimo prilikom rezanja kolača. Toga dana bi trebalo da svi ukućani (ili barem domaćin) pričeste svetim Tajnama Hristovim, naravno, uz prethodnu pripremu postom i svetom tajnom pokajanja i ispovesti. Po završetku svete liturgije sveštenik seče naš kolač i preliva ga vinom. Onda svi zajedno okreću kolač i pevaju crkvene pesme. Po završetku, sveštenik lomi kolač sa domaćinom, i pritom mu kaže: Hristos je među nama! a domaćin odgovara: I jeste i biće! i tako tri puta.
Kada dođe kući domaćin pali slavsku sveću tako što se prekrsti i poljubi je. Ona gori celog dana i simboliše svetlost Hristove nauke. Kada dođu gosti, prekrste se i posluže slavskim žitom. Posle molitve (tropar Svetitelja koga slavimo) pristupe se trpezi (sa molitvom i ustajemo sa trpeze). Po starom običaju, domaćin ne seda za trpezu iz poštovanja prema svetitelju koji mu je toga dana glavni gost.