Ponekad baš kao i sada
podmuklo prošlost iglom zašiva
otvore na ranama sećanja,
budi staru i uspavanu jesen
i poziva je na gozbu.
I dovuče ta stara jesen
za sobom svoje verne sluge
onako požutele, bolesne
spirajući im prljave obraze
nakvasi gorčinom rane.
Tada i njega kao roba dovede
i bacivši ga na kolena zlatnilom odene.
On pogled podiže kao da ne veruje
zadrhti i suze prolije.
Odnekud za njim stiže melodija violine
i muzičar koji ga iz tišine diže.
Al jesen brža bila
žice violine pogazila i ruke mu vezala.
I ljuta ga povede
mesto sluga ga uze
a bolesne klice poput otrova
u krv razlije.
Odvela ga bez poruke
izbrisala sećanje
postala gospodar učinila sve da
zaboravi mene.
Duša pustoš raspoznaje
tamne i sumorne odaje,
ne poznajem sebe otkad izgubih tebe.
autor: Kusturić Daniela
