Tragični likovi u poetskoj prozi Bore Stankovića
Bora Stanković je rođen u Vranju i bio je vezan za Vranje. Nisu ga interesovala savremena zbivanja, već je bio okrenut prošlom vremenu, vremenu na prelazu iz starih društvenih odnosa kada su se Srbi oslobodili od Turaka i kada je došlo do raslojavanja između starih, gospodskih, hadžijskih porodica i seljačkih, modernih ljudi koji su odbacivali staro, stare običaje, tradiciju, kulturu i način života i koji su voleli slobodni život, veselje, slavlje.
Bora Stanković je ušao u intimni život ljudi, u njihova najdublja osećanja, u duše svojih likova koje je pronalazio u Vranju, svome rodnome kraju, u kome je i odrastao.
Njegovi likovi su uglavnom tragični. U njima se oseti patnja, tuga, bol i sve te osećaje on je slikovito, na uverljiv način prikazao, majstorski ih prenoseći na papir – u svoja dela. Njegovi likovi su svesni da su oni samo kap u moru, zrno u pesku, i da su nemoćni da ostvare neke promene u društvu ili da urade nešto više u svom životu. Postaju tragičari.
Takav je i lik Sofke. Ona je bila mlada, lepa, pametna, iz hadžijske porodice i niko joj nije bio ravan. Međutim, ona je imala svoje nagone, čulne potrebe koje su ostale neispunjene, a godine su prolazile. Na kraju se zbog hadžijskog doma žrtvovala; udala se za dečaka iz seljačke porodice, svesno prihvatajući da je to kraj njene kakve-takve sreće, da će od tada biti zarobljena u novoj kući sa novim obavezama. Postala je paćenica.
Kao i Sofka i Koštana je doživela sličnu sudbinu. Ona je volela život, radost, sreću, veselje, a pre svega slobodu. Međutim i nju strogi, zastareli patrijarhalni odnosi zarobljavaju. U početku ona se bori protiv toga, traži spas, ali na kraju shvata da je društvo jače, da se mora pokoriti i time izgubiti svoju slobodu… i njen smisao za životom se gubi.
Gazda Mitke je čovek koji je voleo provod, život, pustolovine, a bio je tužan zbog svog stanja. Bio je oženjen, a time i zarobljen. Žudeo je za mladošću, pustolovnim životom. Gazda Mitke se nikako ne uklapa u svoje društvo.
Čak i Hadži-Toma, koji je imao sve: ugled, položaj, novac, nije bio srećan. U sebi je potiskivao osećanja koja su se taložila godinama, i koja su se načela kada je bio primoran da se oženi, ženom koju nije voleo; kad je izgubio svoju slobodu još u mladosti.
Stradanja glavnih junaka proteže se kroz mnoga dela Bore Stankovića, a posebno se to odnosi na sudbinu žena. Nedosegnuta sreća, neostvarene ljubavi, nerealizovani snovi, pesimistična osećanja, promašeni životi – tragični likovi.
Njegovi likovi su uglavnom tragični. U njima se oseti patnja, tuga, bol i sve te osećaje on je slikovito, na uverljiv način prikazao, majstorski ih prenoseći na papir – u svoja dela. Njegovi likovi su svesni da su oni samo kap u moru, zrno u pesku, i da su nemoćni da ostvare neke promene u društvu ili da urade nešto više u svom životu. Postaju tragičari.
Takav je i lik Sofke. Ona je bila mlada, lepa, pametna, iz hadžijske porodice i niko joj nije bio ravan. Međutim, ona je imala svoje nagone, čulne potrebe koje su ostale neispunjene, a godine su prolazile. Na kraju se zbog hadžijskog doma žrtvovala; udala se za dečaka iz seljačke porodice, svesno prihvatajući da je to kraj njene kakve-takve sreće, da će od tada biti zarobljena u novoj kući sa novim obavezama. Postala je paćenica.
Kao i Sofka i Koštana je doživela sličnu sudbinu. Ona je volela život, radost, sreću, veselje, a pre svega slobodu. Međutim i nju strogi, zastareli patrijarhalni odnosi zarobljavaju. U početku ona se bori protiv toga, traži spas, ali na kraju shvata da je društvo jače, da se mora pokoriti i time izgubiti svoju slobodu… i njen smisao za životom se gubi.
Gazda Mitke je čovek koji je voleo provod, život, pustolovine, a bio je tužan zbog svog stanja. Bio je oženjen, a time i zarobljen. Žudeo je za mladošću, pustolovnim životom. Gazda Mitke se nikako ne uklapa u svoje društvo.
Čak i Hadži-Toma, koji je imao sve: ugled, položaj, novac, nije bio srećan. U sebi je potiskivao osećanja koja su se taložila godinama, i koja su se načela kada je bio primoran da se oženi, ženom koju nije voleo; kad je izgubio svoju slobodu još u mladosti.
Stradanja glavnih junaka proteže se kroz mnoga dela Bore Stankovića, a posebno se to odnosi na sudbinu žena. Nedosegnuta sreća, neostvarene ljubavi, nerealizovani snovi, pesimistična osećanja, promašeni životi – tragični likovi.
