Jedan lik iz romana 'Na Drini ćuprija'
iz romana Na Drini ćuprija Ive Andrića
Turci, dok su bili na Balkanu, imali su običaj da svakih nekoliko godina uzimaju srpsku decu od roditelja, koje bi odveli u Tursku, tamo vaspitavali i obučavali za vojnike janičare koji su bili u službi Osmanlijskog carstva.
To nije zaobišlo ni selo Sokolovići odakle su 1561. godine uzeli, između ostalih, i desetogodišnjeg dečaka Radeta. Majke dečaka koje su Turci otimali su plakajući išle za njima, samo da bi još koji trenutak videle svoje sinove, uputile im neku reč ili dali koji komad hrane. Njih nisu sprečili ni udarci Turaka, ni pređeni kilometri. Deca koja su odvođena iz Bosne su morala da pređu preko reke Drine da bi stigla u Tursku. Kada je Rade sa ostalim dečacima stigao do Višegrada morali su preći skelom reku i tako su majke jadikujući i upućujući sinovima poslednje poruke ostale na drugoj strani. Radetova majka je kroz suze zamolila sina: „Rade, ne zaboravi majku.“
Deci nije bilo ništa jasno. Bila su premlada da bi razumeli zašto ih odvode. Neka su plakala, neka su vikala majku, Rade je samo ćutao. Kada su prelazili reku i kada je ostavio majku na obali, Rade ju je poslednji put video. Imao je neki bolan osećaj u grudima koji ga kasnije u životu nikad nije napuštao. Ali upamtio je mesto odakle se rastao sa majkom i ta slika mu je ostala trajno u sećanju.
Daleko od rodnog kraja, u drugoj državi i na drugom kontinentu Rade je izrastao u jednu od najznačajnijih ličnosti u Turskoj. Veoma pametan, tamo vaspitavan i školovan, Rade je postao Mehmed Sokolović, dobio čin paše i služio je čak kod tri sultana. Služio je u Carigradu, a osećaj bola u grudima mu se često javljao. Sliku Drine na mestu gde ju je prešao nikad nije zaboravio i mislio je ako na tom mestu podigne most bol će nestati. Ne žaleći novac koji je on sam dao, rešio je da ostvari svoju želju.
I za pet godina gradnje podignut je most na Drini kod Višegrada. Bila je to veoma lepa građevina koja je napravljena da dugo traje i na koju su mnogi bili ponosni. Mehmed pašu Sokolovića nije napustio bol u grudima već je samo bio malo ublažen.
Most koji je napravio nikada nije video. Ubijen je u vreme kada je on bio završen. Međutim, kao što se i u romanu navodi, veliki ljudi imaju dva života. Jedan izgube smrću, a drugi kada nestane ono što su za života napravili.
Ćuprija na Drini je odolela svim ratovima, poplavama i ostalim nesrećama, a sa njom i zahvaljujući njoj živi i Mehmed paša Sokolović.
