Ponekad uhvatim sebe kako razmišljam o onome što sam do sad postigao u svom životu. To osvrtanje u nazad budi u meni prijatna osećanja. Gledajući u prošlost, a mogu reći i sadašnjost, primećujem da za sebe mogu da kažem da sam bio i ostao srećan. Mislim da je to najvažnije u životu jedne osobe – biti srećan, zadovoljan i ispunjen. Naravno, moj život nije bio kao neuprljan list belog papira. Imao sam, kao i svako, i teških trenutaka, bio ponekad u očaju, ali shvatio sam da je sve to prolazno. Uvek se iznova, kao sunce koje se rađa svakog jutra na istoku, vraćalo samopouzdanje i nada u bolje dane, u bolje sutra. Posle svakog neuspeha bio sam stariji za još jedno iskustvo i polako sam gradio svoj svet.

Po meni, porodica igra najznačniju ulogu, pogotovo u ranijem dobu čoveka. Tu leži razlog moje sreće i, nadam se, sreće većine ljudi.

Moje najranije detinjstvo bilo je čisto kao suza. Kako sam rastao upoznavao sam svoju najbližu okolinu i sredinu u kojoj živim. Sa prijateljima, poznanicima, komšijama, sa ljudima koji me okružuju, svakodnevno sam u kontaktu. Proširio sam svoj svet. Postao je veći, zanimljiviji, ali i okrutniji, često i nepravedan.

Ne mora se proputovati planeta da bi se videle nevolje ljudi. Svakodnevno preko televizije, radia, novina primetim toliko bede, nesreće i rata, da mi problemi u mom deluju beznačajno. Ali, onda se opet osvrnem i pomislim na sebe, svoje najbliže i shvatim da, ma koliko problemi u velikom svetu bili veći, da su moji za mene najvažniji.

I, idem dalje. Pokušavam da zaboravim sve ružne uspomene, kao što želim da mi one lepe ostanu trajno u sećanju. Izbegavam probleme koliko mogu, klonim se nevolja koliko uspevam želeći da pritom ostanem normalan u svom svetu. Moj svet možda nije sasvim pravedan, mogao bi biti mnogo bolji, ali ja ga prihvatam i volim takav kakav je i mogu da kažem, ukupno gledajući, da sam srećan u njemu.