Tetanus je veoma teška akutna, nezarazna bolest, sa toničkim grčem i paroksizmima, koju izaziva toksin tetanusnog bacila.
Uzročnik bolesti je bakterija (Cl. tetani), koja se zadržava u inficiranim, zaprljanim i ubodnim (dubokim) ranama, a njeno dejstvo se ispoljava tek nakon zarastanja rane jer bakterija svoje otrove izlučuje u organizam, u uslovima bez prisustva kiseonika. Prema tome, bakterija inficira ranu, a njeno dejstvo se ispoljava dejstvom njenih otrova i s tim štetno deluje na organizam.
Bakterija u nepovoljnim uslovima stvara spore, koje se kao takve mogu održati desetine godina. Tetanusne spore i bacili nalaze se u digestivnom traktu mnogih životinja. Spora ima svugde u prirodi (u površinskom sloju zemlja koja se preorava (tj. oko 30 cm dubine), zatim u kući, dvorištu, mulju reka, njivama, putevima, na odelu i obući… ). Povrede koje najčešće dovode do oboljevanja se uglavnom dešavaju u toku poljskih radova. Najčešće su ubodne rane na ekser, trn, neke šiljate predmete. Ubodne rane se zovu tetanogene, jer najbolje pružaju anaerobne uslove (bez prisustva kiseonika) za razvoj tetanusnih spora u bacile i pojavu oboljenja.
Tetanus nastaje kada tetanusne spore dospeju u povredu koja nema dovoljno kiseonika. To su duboke ubodne rane, zatim povrede sa nagnječenim i nekrotičnim tkivom, rane sa mešovitom infekcijom ili stranim telima. Zato je hirurška obrada rane prvo pravilo posle povređivanja.
Tetanus je neurointoksikacija, pa znaci infektivnog sindroma nisu izraženi. Inkubacija bolesti je 7 do 15 dana. Postoji više kliničkih oblika bolesti: generalizovani, ginekološki, cefalički, tetanus novorođenčeta, lokalni tetanus. Najčešći je generalizovani tetanus. U kliničkoj slici dominira povećan tonus svih mišića, tzv. tonički grč. Početak bolesti je dosta nagao. Prvi i glavni simptom je trizmus. To je grč mišića žvakača, koji izaziva bolnu stegnutost vilice i nemogućnost otvaranja usta. Posle stezanja vilice grč redom zahvata mišiće lica, vrata, trupa i nogu, pa se bolesnik žali da mu se koči vrat, da ne može da diše punim plućima, niti da se sagne. Znoji se veoma mnogo i u nastavku bolesti ne može više da ustane iz kreveta. Odaje utisak teškog bolesnika, uvek leži na leđima i često je izražen opistotonus. To je izvijanje kičme u vidu luka zbog jakog grča mišića vrata, leđa ili krsta. Tonički grč mišića je stalan i ne popušta ni u snu ni posle primene sedativa. On je maksimalno izražen prvih 10 dana bolesti. Zatim postepeno popušta, pa se najzad izgubi 30. do 60. dana bolesti. Klinička slika, tok i prognoza su mnogo teži kada se jave paroksizmi. To su nevoljni, kratkotraji grčevi svih mišića. Ako paroksizam potraje oko 60 sekundi, nastaju cijanoza, pomućenje svesti i smrt usled ugušenja. Paroksizam obično popusti nakon 5 do 20 sekundi, te se telo bolesnika naglo opušta i pada na postelju.
U toku tetanusa komplikacije su česte i mnogobrojne: plućne, kardiovaskularne, mehaničke, metabolički poremećaji.
Tetanus važi za vrlo teško i smrtonosno oboljenje. Nelečeni tetanus se kod odraslih završava letalno (smrtonosno) u 20 do 30 %, a kod tetanusa novorođenčeta i ginekološkog tetanusa u 70 do 80 %. I pored savremene terapije tetanus i dalje ostaje na drugom mestu po letalitetu, odmah posle besnila. Prognoza zavisi od dužine inkubacije, brzine pojave prvog paroksizma, kliničkog oblika, težine kliničke slike, starosti bolesnika, postojećih hroničnih oboljenja, pojave komplikacija, toka bolesti, vremena započinjanja lečenja.
Preležano oboljenje ne ostavlja imunitet. Lečenje zavisi od težine bolesti. Od samog početka bolesti treba smiriti grčeve, dati humani antitetanusni imunoglobulin, hirurški obraditi ranu i primeniti penicilin. Kod težih slučajeva indikovana je traheotomija (pravi se otvor na dušniku, što omogućava disanje). Kod najtežih bolesnika vrši se relaksacija svih mišića (uključujući i disajne) i istovremeno se primeni endotrahealna veštačka ventilacija.
Tetanus se ubraja u oboljenja koja se vrlo teško i ne uvek uspešno leče, ali se vrlo lako i sigurno mogu sprečiti zahvaljujući aktivnoj imunizaciji (vakcinaciji). Vakcina protiv tetanusa spada u obavezne vakcine, koja se daje u tačno određenom vremenu prema kalendaru vakcinacije.
Što se tiče vakcinacije pacijenata posle povrede, kod osoba koje su kompletno vakcinisane (manje od 10 godina od vakcinacije, a kod povreda glave manje od 5), koristi se samo obrada rane i daje se serum (tetabulin). Kod nevakcinisanih ili nekompletno vakcinisanih, daje se serum i vrši se kompletna vakcinacija; jedna doza vakcine se daje odmah, druga nakon mesec dana od prve, treća 6 meseci od druge doze i četvrta godinu dana nakon treće doze.
Od 2007. godine u Srbiji uvedena je obavezna vakcinacija stanovništva i nakon 18. godine, na svakih deset godina. Trenutno (u toku 2009. godine) obavlja se vakcinacija osoba rođenih 1979, ’69, ’59, ’49…
