Šećerna bolest-Diabetes mellitus
Dijabetes mellitus je jedno od najrasprostranjenijih hroničnih oboljenja, koje pokazuje stalni porast incidencije, naročito neki oblici ove bolesti. Zato se s pravom može reći da postoji pandemija ove bolesti. Životni stil savremenog čoveka, a pre svega način ishrane i fizička neaktivnost utiču na povećanu incidencu.
Najčešće se misli da u ovoj bolesti postoji poremećen metabolizam šećera, ali zapravo se radi o mnogo ozbiljnijim metaboličkim poremećajima. Poremećeni su i metabolizam masti i belančevina, a ako bolest nije regulisana, onda je poremećen i metabolizam vode i elektrolita, kao i acidobazna ravnoteža. Značaj ove bolesti je i zbog toga što je uzrok brojnih komplikacija koje dovode do invaliditeta kao i do povećanog morbiditeta i mortaliteta. Dijabetes je najčešći uzrok slepila, dovodi do bubrežne insuficijencije, amputacije na stopalima, aterosklerotične bolesti, a pre svega koronarne bolesti. Procenjuje se da je životni vek obolelih od dijabetesa tip 2 kraći za 8-10 godina.
Dijabetes melitus označava grupu metaboličkih bolesti, koje se karakterišu hiperglikemijom (povišen šećer u krvi) nastalom zbog defekta u sekreciji insulina ili zbog defekta u njegovom dejstvu ili usled postojanja oba ova poremećaja. Tokom trajanja bolesti hronična hiperglikemija udružena je sa pojavom oštećenja, disfunkcijom, kao i popuštanjem funkcije različitih organa a posebno sa oštećenjima oka, bubrega, nerava, srca i krvnih sudova.
Bolest se može javiti u svim starosnim grupama, ali najčešće kod starijih od 40-50 godina. Kod dece, čak i u najranijim godinama života takođe se može javiti, kao i tokom trudnoće.
Dijabetes nastaje sadejstvom i kompleksnim interreakcijama različitih faktora, a pre svega genetskih faktora, faktora spoljašne sredine i samog načina života.
Klinički manifestni dijabetes možemo podeliti na četiri osnovne kategorije: diabetes mellitus tip 1, diabetes mellitus tip 2, drugi specifični oblici dijabetesa i gestacijski dijabetes. Različiti patogenezni mehanizmi određuju tok bolesti, stabilnost i različit terapijski pristup.
Kod dece i osoba mladih od 30 godina dijabetes nastaje kao posledica autoimune destrukcije beta ćelija. Ovo ima za posledicu potpuni nedostatak insulina, pa je za njihovo lečenje i preživljavanje neophodno da se daje insulin. Zato se ovaj oblik dijabetesa ranije nazivao insulin zavisan oblik bolesti. Po novoj klasifikaciji ovaj tip bolesti se označava kao diabetes mellitus tip 1. On čini oko 15-20 % svih dijabetičara.
Kod osoba starijih od 40 godina, dijabetes je najčešće posledica različitih abnormalnosti na nivou perifernih tkiva, što ima za posledicu pojavu smanjene osetljivosti ovih tkiva na delovanje insulina – insulinska rezistencija. U lečenju ovih bolesnika nije neophodna primena insulina godinama posle postavljanja dijagnoze, pa se ovaj oblik bolesti ranije nazivao insulin nezavisan dijabetes. Sada po novoj klasifikaciji on je označen kao diabetes mellitus tip 2. Ovaj oblik bolesti je daleko najčešći i čini oko 70-75 % svih obolelih.
Poseban oblik dijabetesa se javlja tokom trudnoće kao posledica sadejstva nekih genetskih faktora i delovanja hormona koji smanjuju osetljivost prema insulinu. Ovaj oblik dijabetesa je poznat kao gestacijski diabetes mellitus. On se može potpuno izgubiti posle porođaja, ali u nekih 20 % žena ostaje kao trajan poremećaj. Nekada je u gestacijskom dijabetesu za regulisanje metabolizma šećera neophodno dati insulin ali kod drugih žena nivo šećera se može regulisati samo dijetom. Nikada se u ovom tipu dijabetesa ne daju oralni preparati, jer imaju neželjene posledice po plod.
Postoje oblici dijabetesa koji se javljaju kao prateći poremećaji u okviru drugih bolesti. Tako se dijabetes javlja u bolestima pankreasa, kod akromegalije, hiperkorticizma i drugim bolestima.
Pojava bolesti zavisi od međusobnog delovanja genetskih činilaca i faktora spoljašnje sredine. Diabetes tip 1 je u suštini autoimuno oboljenje, koje je u vezi sa karakterističnim nalazom HLA antigena. Značajnu ulogu imaju i virusi. Kod diabetesa tip 2 pored genetike, u nastanku ulogu imaju i gojaznost, godine života, fizička neaktivnost.
Dijagnoza dijabetesa nije teška kada postoje tipični klinički znaci. Oni su posledica hiperglikemije i najčešće se ispoljavaju kao: pojačano mokrenje (polyuria), pojačana žeđ (polydipsia), pojačan osećaj gladi (polyphagia). Osim toga, bolesnici osećaju slabost, zamor, a često gube i u težini. Kod dece i mladih početak može biti veoma buran i nagao. Već običan pregled urina i nalaz glukoze ili acetona može pobuditi sumnju na dijabetes. Ipak, za postavljanje dijagnoze neophodno je određivanje glikemije (glukoze u krvi). Glikemija kod zdravih ljudi varira u dosta uskim granicama. Ona natašte (pre obroka) varira od 3.5 do 6.2 mmol/l, dok posle obroka može u kraćem periodu da poraste do 8 mmol/l pa i nešto više. Dijagnoza diabetes mellitus tip 1 se postavlja na osnovu nalaza glikemije natašte 7 mmol/l ili više, u dva nezavisna merenja, udružena sa tipičnim simptomima za dijabetes, često sa ketonurijom a ne retko i sa ketoacidozom. Godine starosti (mladi od 35. godine) su od značaja ali nisu presudne. Određivanje antitela je korisno ali nije neophodno za dijagnozu. Dijagnoza diabetes mellitus tip 2 se postavlja ako se uz tipične simptome za dijabetes utvrdi glikemija natašte 7 mmol/l ili više, ili ako je glikemija merena u bilo koje doba dana 11 mmol/l ili više. Ako se izvodi test opterećenja glukozom (OGTT) dijagnoza se postavlja kada je glikemija posle 2h 11 mmol/l ili više.
Komplikacije dijabetesa mogu biti akutne i hronične.
Najčešće se misli da u ovoj bolesti postoji poremećen metabolizam šećera, ali zapravo se radi o mnogo ozbiljnijim metaboličkim poremećajima. Poremećeni su i metabolizam masti i belančevina, a ako bolest nije regulisana, onda je poremećen i metabolizam vode i elektrolita, kao i acidobazna ravnoteža. Značaj ove bolesti je i zbog toga što je uzrok brojnih komplikacija koje dovode do invaliditeta kao i do povećanog morbiditeta i mortaliteta. Dijabetes je najčešći uzrok slepila, dovodi do bubrežne insuficijencije, amputacije na stopalima, aterosklerotične bolesti, a pre svega koronarne bolesti. Procenjuje se da je životni vek obolelih od dijabetesa tip 2 kraći za 8-10 godina.
Dijabetes melitus označava grupu metaboličkih bolesti, koje se karakterišu hiperglikemijom (povišen šećer u krvi) nastalom zbog defekta u sekreciji insulina ili zbog defekta u njegovom dejstvu ili usled postojanja oba ova poremećaja. Tokom trajanja bolesti hronična hiperglikemija udružena je sa pojavom oštećenja, disfunkcijom, kao i popuštanjem funkcije različitih organa a posebno sa oštećenjima oka, bubrega, nerava, srca i krvnih sudova.
Bolest se može javiti u svim starosnim grupama, ali najčešće kod starijih od 40-50 godina. Kod dece, čak i u najranijim godinama života takođe se može javiti, kao i tokom trudnoće.
Dijabetes nastaje sadejstvom i kompleksnim interreakcijama različitih faktora, a pre svega genetskih faktora, faktora spoljašne sredine i samog načina života.
Klinički manifestni dijabetes možemo podeliti na četiri osnovne kategorije: diabetes mellitus tip 1, diabetes mellitus tip 2, drugi specifični oblici dijabetesa i gestacijski dijabetes. Različiti patogenezni mehanizmi određuju tok bolesti, stabilnost i različit terapijski pristup.
Kod dece i osoba mladih od 30 godina dijabetes nastaje kao posledica autoimune destrukcije beta ćelija. Ovo ima za posledicu potpuni nedostatak insulina, pa je za njihovo lečenje i preživljavanje neophodno da se daje insulin. Zato se ovaj oblik dijabetesa ranije nazivao insulin zavisan oblik bolesti. Po novoj klasifikaciji ovaj tip bolesti se označava kao diabetes mellitus tip 1. On čini oko 15-20 % svih dijabetičara.
Kod osoba starijih od 40 godina, dijabetes je najčešće posledica različitih abnormalnosti na nivou perifernih tkiva, što ima za posledicu pojavu smanjene osetljivosti ovih tkiva na delovanje insulina – insulinska rezistencija. U lečenju ovih bolesnika nije neophodna primena insulina godinama posle postavljanja dijagnoze, pa se ovaj oblik bolesti ranije nazivao insulin nezavisan dijabetes. Sada po novoj klasifikaciji on je označen kao diabetes mellitus tip 2. Ovaj oblik bolesti je daleko najčešći i čini oko 70-75 % svih obolelih.
Poseban oblik dijabetesa se javlja tokom trudnoće kao posledica sadejstva nekih genetskih faktora i delovanja hormona koji smanjuju osetljivost prema insulinu. Ovaj oblik dijabetesa je poznat kao gestacijski diabetes mellitus. On se može potpuno izgubiti posle porođaja, ali u nekih 20 % žena ostaje kao trajan poremećaj. Nekada je u gestacijskom dijabetesu za regulisanje metabolizma šećera neophodno dati insulin ali kod drugih žena nivo šećera se može regulisati samo dijetom. Nikada se u ovom tipu dijabetesa ne daju oralni preparati, jer imaju neželjene posledice po plod.
Postoje oblici dijabetesa koji se javljaju kao prateći poremećaji u okviru drugih bolesti. Tako se dijabetes javlja u bolestima pankreasa, kod akromegalije, hiperkorticizma i drugim bolestima.
Pojava bolesti zavisi od međusobnog delovanja genetskih činilaca i faktora spoljašnje sredine. Diabetes tip 1 je u suštini autoimuno oboljenje, koje je u vezi sa karakterističnim nalazom HLA antigena. Značajnu ulogu imaju i virusi. Kod diabetesa tip 2 pored genetike, u nastanku ulogu imaju i gojaznost, godine života, fizička neaktivnost.
Dijagnoza dijabetesa nije teška kada postoje tipični klinički znaci. Oni su posledica hiperglikemije i najčešće se ispoljavaju kao: pojačano mokrenje (polyuria), pojačana žeđ (polydipsia), pojačan osećaj gladi (polyphagia). Osim toga, bolesnici osećaju slabost, zamor, a često gube i u težini. Kod dece i mladih početak može biti veoma buran i nagao. Već običan pregled urina i nalaz glukoze ili acetona može pobuditi sumnju na dijabetes. Ipak, za postavljanje dijagnoze neophodno je određivanje glikemije (glukoze u krvi). Glikemija kod zdravih ljudi varira u dosta uskim granicama. Ona natašte (pre obroka) varira od 3.5 do 6.2 mmol/l, dok posle obroka može u kraćem periodu da poraste do 8 mmol/l pa i nešto više. Dijagnoza diabetes mellitus tip 1 se postavlja na osnovu nalaza glikemije natašte 7 mmol/l ili više, u dva nezavisna merenja, udružena sa tipičnim simptomima za dijabetes, često sa ketonurijom a ne retko i sa ketoacidozom. Godine starosti (mladi od 35. godine) su od značaja ali nisu presudne. Određivanje antitela je korisno ali nije neophodno za dijagnozu. Dijagnoza diabetes mellitus tip 2 se postavlja ako se uz tipične simptome za dijabetes utvrdi glikemija natašte 7 mmol/l ili više, ili ako je glikemija merena u bilo koje doba dana 11 mmol/l ili više. Ako se izvodi test opterećenja glukozom (OGTT) dijagnoza se postavlja kada je glikemija posle 2h 11 mmol/l ili više.
Komplikacije dijabetesa mogu biti akutne i hronične.
U akutne komplikacije dijabetesa spadaju: dijabetesna ketoacidoza, hiperosmolalna koma, laktična acidoza, hipoglikemijska koma.
Hronične komplikacije dijabetesa se dele na mikroangiopatske i makroangiopatske, u zavisnosti da li je lokalizacija na sitnim ili krupnim krvnim sudovima. Hronične komplikacije se javljaju posle više godina trajanja dijabetesa, posebno kod bolesnika sa lošom metaboličkom kontrolom. Od mikroangiopatija najčešće su dijabetesna retinopatija (uzrok slepila), dijabetesna nefropatija (bubrežna insuficijencija), dijabetesna neuropatija (oštećenje nerava), dijabetesna gastroenteropatija, poremećaji funkcije mokraćne bešike, impotencija. U nastanku dijabetesne makroangiopatije ateroskleroza je jedan od najvažnijih činilaca. Dijabetesna makroangiopatija se javlja u više kliničkih oblika: arterijska hipertenzija, koronarna bolest (infarkt miokarda), bolest krvnih sudova CNS-a (moždani udar) i bolest arterija nogu (dijabetesno stopalo, gangrena, amputacije).
Lečenje: pravilna ishrana obolelih od dijabetesa ili primena određenih dijetetskih režima predstavlja jedan od glavnih principa lečenja, bez obzira o kom tipu bolesti se radi. Kako se radi o hroničnom, neizlečivom oboljenju, potrebno je da se bolesnik doživotno pridržava određenih dijetetskih preporuka. Uz dijetu, redukcionu po broju kalorija, trebalo bi izbegavati unos životinjskih masti, ali ne u potpunosti. Preporučuje se korišćenje morske ribe i ribljeg ulja, maslinovog ulja, sojinog i suncokretovog ulja (mediteranski tip ishrane). Smanjiti unos holesterola, soli. Predlaže se korišćenje složenih ugljenih hidrata, unos dijetetskih vlakana. U terapiji dijabetesa važnu ulogu ima i fizička aktivnost jer dovodi do povećane osetljivosti na dejstvo insulina i preuzimanje glukoze od strane mišića. U terapiji diabetes mellitus tip 2 koriste se peroralna sredstva (lekovi): derivati sulfonilureje, bigvanidi, analozi meglitinida, inhibitori alfa-glukozidaze. Ukoliko se ne može na ovaj način kontrolisati diabetes mellitus tip 2 i kod diabetesa mellitusa tip 1 u terapiju se uvodi insulin. Postoji veliki broj ovih preparata koji se razlikuju po brzini delovanja, poreklu i stepenu prečišćenosti.
Diabetes mellitus je hronično, doživotno oboljenje koje zahteva kompleksno, stalno lečenje i praćenje. Cilj lečenja je da se bolesnik oseća zdravim i da se postigne takav stepen regulisanosti koji će svesti na najmanju meru razvoj komplikacija ove bolesti i što više odložiti njihovu pojavu. Da bi se to postiglo važno je da bolesnik bude veoma dobro edukovan. Mora biti upoznat sa svojom bolešću, poremećajima koji u njoj postoje, načinom lečenja i mehanizmima delovanja predloženih terapijskih mera. Važno je da razume značaj redovnih kontrola glikemije i ostalih laboratorijskih ispitivanja, kao i značaj praćenja funkcije onih organa na kojima se usled dijabetesa najčešće javljaju komplikacije (oči, bubrezi, srce, periferni nervi i krvotok).
Hronične komplikacije dijabetesa se dele na mikroangiopatske i makroangiopatske, u zavisnosti da li je lokalizacija na sitnim ili krupnim krvnim sudovima. Hronične komplikacije se javljaju posle više godina trajanja dijabetesa, posebno kod bolesnika sa lošom metaboličkom kontrolom. Od mikroangiopatija najčešće su dijabetesna retinopatija (uzrok slepila), dijabetesna nefropatija (bubrežna insuficijencija), dijabetesna neuropatija (oštećenje nerava), dijabetesna gastroenteropatija, poremećaji funkcije mokraćne bešike, impotencija. U nastanku dijabetesne makroangiopatije ateroskleroza je jedan od najvažnijih činilaca. Dijabetesna makroangiopatija se javlja u više kliničkih oblika: arterijska hipertenzija, koronarna bolest (infarkt miokarda), bolest krvnih sudova CNS-a (moždani udar) i bolest arterija nogu (dijabetesno stopalo, gangrena, amputacije).
Lečenje: pravilna ishrana obolelih od dijabetesa ili primena određenih dijetetskih režima predstavlja jedan od glavnih principa lečenja, bez obzira o kom tipu bolesti se radi. Kako se radi o hroničnom, neizlečivom oboljenju, potrebno je da se bolesnik doživotno pridržava određenih dijetetskih preporuka. Uz dijetu, redukcionu po broju kalorija, trebalo bi izbegavati unos životinjskih masti, ali ne u potpunosti. Preporučuje se korišćenje morske ribe i ribljeg ulja, maslinovog ulja, sojinog i suncokretovog ulja (mediteranski tip ishrane). Smanjiti unos holesterola, soli. Predlaže se korišćenje složenih ugljenih hidrata, unos dijetetskih vlakana. U terapiji dijabetesa važnu ulogu ima i fizička aktivnost jer dovodi do povećane osetljivosti na dejstvo insulina i preuzimanje glukoze od strane mišića. U terapiji diabetes mellitus tip 2 koriste se peroralna sredstva (lekovi): derivati sulfonilureje, bigvanidi, analozi meglitinida, inhibitori alfa-glukozidaze. Ukoliko se ne može na ovaj način kontrolisati diabetes mellitus tip 2 i kod diabetesa mellitusa tip 1 u terapiju se uvodi insulin. Postoji veliki broj ovih preparata koji se razlikuju po brzini delovanja, poreklu i stepenu prečišćenosti.
Diabetes mellitus je hronično, doživotno oboljenje koje zahteva kompleksno, stalno lečenje i praćenje. Cilj lečenja je da se bolesnik oseća zdravim i da se postigne takav stepen regulisanosti koji će svesti na najmanju meru razvoj komplikacija ove bolesti i što više odložiti njihovu pojavu. Da bi se to postiglo važno je da bolesnik bude veoma dobro edukovan. Mora biti upoznat sa svojom bolešću, poremećajima koji u njoj postoje, načinom lečenja i mehanizmima delovanja predloženih terapijskih mera. Važno je da razume značaj redovnih kontrola glikemije i ostalih laboratorijskih ispitivanja, kao i značaj praćenja funkcije onih organa na kojima se usled dijabetesa najčešće javljaju komplikacije (oči, bubrezi, srce, periferni nervi i krvotok).
