Akutni infarkt miokarda je oblik koronarne bolesti srca  koji nastaje zbog potpunog začepljenja koronarne arterije (arterija koja ishranjuje srčani mišić) i karakteriše ga trajno oštećenje, odnosno gubitak srčanog tkiva.

Uzrok naglog prekida koronarne cirkulacije najčešće je ateroskleroza koronarne arterije. Poznati faktori rizika, kao što su povećane masnoće u krvi, pušenje, povišen krvni  pritisak i šećerna bolest, potenciraju i ubrzavaju proces ateroskleroze. Mnogo ređe uzroci začepljenja koronarne arterije i infarkta miokarda mogu biti embolusi, urođene anomalije, koronarni spazam i sistemske i zapaljenske bolesti.

Veličina infarkta i klinička slika ove bolesti određeni su veličinom arterije koja snabdeva odgovarajući deo srčanog mišića. Na veličinu infarkta utiču još neki faktori: postojanje kolateralnog krvotoka, rana spontana razgradnja tromba koja se dešava kod jednog broja bolesnika, kao i prethodno stanje srčanog mišića  i njegove potrebe za kiseonikom.

Akutni infarkt miokarda je česta i urgentna bolest sa potencijalno lošom prognozom. Smrtnost je najveća prvih sati posle početka bolesti, pre nego što bolesnik dođe do lekara i kreće se od 30 do 50 %. Smrtnost u toku boravka u bolnici je oko 10-15 % , a u toku prve godine još 5-10 %. Kako najviše pogađa muškarce u radnom dobu života (između 45. i 55. godine), ima ne samo medicinski, već i socijalni značaj.

Dijagnoza – akutnog infarkta miokarda postavlja se na osnovu karakterističnih promena u kliničkoj slici, ekg-u i biohemijskim analizama.

Klinička slika – u tipičnoj kliničkoj slici dominiraju anamnestički podaci o anginoznom bolu i objektivni nalaz anginoznog statusa.

Anginozni bol kod akutnog infarkta miokarda je izuzetno jak i traje nekoliko sati, po lokalizaciji i karakteru sličan je bolu kod angine pektoris, ali je mnogo jači i duže traje. U skali od 0 do 10, mnogi ga ocenjuju sa 10. Traje duže od 20 minuta, nekada i nekoliko sati. Lokalizovan je iza centralnog dela grudne kosti i/ili ispod grudne kosti i kod 1/3 bolesnika širi se prema ramenima, a ređe prema stomaku (nikada ispod pupka), leđima, vilici i vratu. Karakter bola je tipičan: u vidu stezanja, pritiska, probadanja. Često su veoma izraženi prateći simptomi u vidu znojenja, izrazite malaksalosti, muke, povraćanja, omaglice, gušenja i uznemirenosti.

Kod manjeg broja bolesnika akutni infarkt miokarda može imati atipičnu sliku: 15-20 % bolesnika oseća veoma blag bol ili ga i nema, što se češće nalazi kod dijabetičara, žena i starijih osoba.

Kod polovine bolesnika bol započinje u toku fizičkog napora ili emocionalnog stresa: iako može da počne u svako doba dana ili noći, poznato je da se češće javlja u jutarnjim časovima, između 6 i 12 h.

Biohemijske analize – kao odgovor na nekrozu srčanog mišića dolazi do nespecifičnog povećanja polimorfonuklearnih leukocita u krvi, već prvih sati posle početka bola. Sedimentacija raste u toku prve nedelje. Poseban značaj imaju kardiospecifični enzimi, koji mogu da se otkriju prvih sati ili dana posle početka infarkta. To su kreatinin-fosfokinaza (CK) i njen izoenzim CK MB. Takođe imaju značaja i laktična dehidrogenaza (LDH), mioglobin i troponin T. Od ostalih promena značajno je povećanje šećera u krvi kao odgovor na stres i smanjenje kalijuma.

Ekg promene odnose se na ST-segment, T-talas i Q-zubac.

Komplikacije: Težina kliničke slike i prognoza akutnog infarkta miokarda najvećim delom zavise od dve najznačajnije komplikacije: električne (poremećaji ritma) i mehaničke (srčane insuficijencije). Ostale komplikacije imaju mnogo manji značaj (mitralna insuficijencija, srčana ruptura, perforacija septuma, ventrikularna aneurizma, tromboembolije, perikarditis…).

Najčešći uzrok nagle smrti tokom prvih sati akutnog infarkta miokarda je ventrikularna fibrilacija. Druga značajna komplikacija, srčana insuficijencija, najčešći je uzrok smrti tokom boravka u bolnici.

Terapija:

Rutinska terapija obuhvata smirivanje bola, terapiju kiseonikom, smeštanje u krevet u koronarnoj jedinici. Aspirin treba obavezno primeniti ukoliko nema kontraindikacija. Smirivanje bola je veoma važno, jer su bolovi kod infarkta izuzetno jaki. Lek izbora može biti morfijum, ukoliko nema kontraindikacija (respiratorna insuficijencija, stariji bolesnici, nizak pritisak, usporen rad srca). Nitroglicerin ispod jezika ili u infuziji se daje ukoliko je sistolni pritisak veći od 100 i ukoliko frekvenca srca nije preko 100/min. Beta-blokatori su, ukoliko nema kontraindikacija, lekovi koji ublažavaju bol, regulišu poremećaje ritma, a mogu da utiču i na smanjenje veličine infarkta. Kiseonik treba dati zbog poboljšanja oksigenacije. Glukokortikoide i nesteroidne antiinflamatorne lekove ne treba dati, jer mogu da doprinesu nastanku rupture miokarda, smanjujući edem tkiva koji ima zaštitno dejstvo.

Bolesnici sa akutnim infarktom miokarda leče se u koronarnoj jedinici 3-5 dana, a zatim počinju da se kreću. Daje im se nisko kalorična hrana sa smanjenim unosom soli. Sedativi se primenjuju prema potrebi. Ostala terapija se daje u zavisnosti od komplikacija koje nastanu.

Interventna terapija (ima za cilj da smanji veličinu infarkta) primenjuje se tokom prvih 6 h akutnog infarkta miokarda (što ranije, to bolje), da bi se sprečio razvoj infarkta, odnosno da bi se uticalo na smanjenje njegove veličine pa na taj način i na poboljšanje prognoze bolesti. Poslednjih godina veoma važan napredak u lečenju bolesnika sa akutnim infarktom miokarda ima primena farmakološke (trombolitična) ili mehaničke (balon-dilatacija koronarne arterije)terapije, koja dovodi do ponovnog uspostavljanja protoka krvi i utiče na smanjenje nekroze miokarda. Kao interventna terapija primenjuju se trombolitički, antiagregatorni lekovi, beta blokatori, nitroglicerin i ace-inhibitori. Najviše uspeha pokazala je terapija tromboliticima (streptokinaza, rekombinovani tkivni plazminogen, urokinaza), koji rastvaraju tromb, dovode do ponovnog uspostavljanja krvotoka i samim tim do prestanka procesa nekroze.

…i ne kaže se infrakt, nego infarkt, naravno!