Gojaznost je najozbiljniji javno-zdravstveni problem u razvijenim zemljama, pre svega u Severnoj Americi, ali i u mnogim evropskim državama. Uprkos brojnim programima prevencije i lečenja gojaznosti prevalenca (ukupan broj) raste iz godine u godinu, preteći da postane savremena epidemija svetskih razmera. Ova savremena bolest je prisutna i u nerazvijenim zemljama, pa i u zemljama gde skoro da nije ni postojala (Kina, Japan).

Prevalenca gojaznosti i prekomerne težine u zemljama razvijenog sveta kreće se između 25 i 50-60% i najveća je u Americi.

   U našoj zemlji gojaznost je označena kao javno-zdravstveni problem u nekim regijama (Vojvodina, delovi Srbije, Beograd) još šezdesetih godina prošlog veka. Učešće osoba s viškom kilograma kretalo se i do 60% u pojedinim godinama. Iako se vrlo rano započelo sa energičnim merama prevencije, i dalje se o ovom problemu mora razmišljati kao o vrlo ozbiljnom i još uvek prisutnom kod velikog broja odraslih, a sve češće i dece.

   Gojaznost se može definisati kao preterano nagomilavanje masti u telu, ali se kao medicinski standard za određivanje i procenu gojaznosti tradicionalno koristi Indeks telesne mase (ITM, BMI) – izračunava se tako što se telesna masa (TM) izražena u kg podeli sa kvadratom telesne visine (TV) izražene u m (kg/m²). Npr. ako je TM 60 kg, TV 165 cm, BMI je 60/1.65×1.65=22.

   Interval normalne uhranjenosti kreće se od 18.5-24.9 kg/m².
         25-29.9           prekomerna telesna msa
         30-40              gojaznost
         >40                 masivna gojaznost

   Osim po količini masnog tkiva, gojazne osobe se razlikuju i po rasporedu masti u telu, što je takođe u korelaciji sa rizikom za zdravlje. Rizik je znatno manji ako su masti raspoređene ispod kože, na periferiji, nego ako je mast deponovana intraabdominalno, oko organa. Klinička metoda za procenu abdominalnog deponovanja masti je odnos između obima struka i kukova. Visoke vrednosti za muškarce su preko 1.0  a za žene preko 0.85, a znače veću verovatnoću za pojavu kardiovaskularnih bolesti, dijabetesa, hipertenzije i nekih malignih bolesti.

Etiologija gojaznosti

Višak telesne masti se stvara kada je unos energije veći od potrošnje. Međutim, tendencija ka stvaranju većih rezervi masti u telu zavisi i od genetskih činilaca i činilaca spoljne sredine, što znači da nije jedino posledica uživanja u hrani ili nedovoljne fizičke aktivnosti.

   Što se tiče činilaca ishrane, najčešće se ukazuje na povezanost gojaznosti s velikim unosom hrane, naročito masti u kombinaciji sa šećerima.

   Socijalni i činioci sredine su dosta uticali na porast broja gojaznih osoba u svetu u poslednjih 50-60 godina. Proces industrijalizacije i modernizacije, uz obilje hrane i poseban stil života, kao produkt civilizacije, stvorili su uslove da se gojaznost sve češće javlja.

   Individualna osetljivost može biti potencirana od strane nekoliko činilaca. Rizik od povećanja telesne težine postoji kada se prekine sa pušenjem cigareta. Unos alkohola može biti od značaja za porast telesne težine, a posebno za nagomilavanje abdominalne masti. Korišćenje nekih lekova može da podstakne nagomilavanje masti (kortikosteroidi, insulin, neuroleptici i drugi).

   Osetljivi periodi u životu mogu da doprinesu stvaranju rezervi energije i to: ishrana u prenatalnom periodu, predškolsko doba, adolescencija, trudnoća, menopauza.

   Nagli prestanak sa fizičkim vežbanjem takođe može biti praćen povećanjem telesne težine.

GOJAZNOST KAO ČINILAC RIZIKA

   Iako sama gojaznost može da bude tretirana kao bolest, ona je u vezi sa hroničnim zdravstvenim problemima koji se mogu svrstati u četiri kategorije:
   – kardiovaskularne bolesti (hipertenzija, cerebrovaskularni insult i ishemijska bolest srca);
   – dijabetes tipa II, insulinska rezistencija, hiperlipidemija;
   – maligne bolesti (neki tipovi);
   – bolesti žučne kese.

   Pored toga, gojaznost kod žena može biti razlog za neke poremećaje hormona značajnih za reprodukciju. Vrlo često, kod izrazito gojaznih osoba javljaju se problemi sa disanjem, kao i tzv. Sleep apnoea. Na kvalitet života gojaznih utiču i bolovi u zglobovima, kao posledica degenerativnih promena ili kao znaci gihta.

  Psihosocijalni problemi udruženi sa gojaznošću mogu da budu posledica diskriminacije, p
očev od najranijih dana.

LEČENJE GOJAZNOSTI

   Gojaznost kao bolest koja ima hroničan karakter zahteva trajna terapijska rešenja i kompleksan pristup. Rešenje može biti dijetoterapija, fizička aktivnost, promena ponašanja, farmakoterapija i određene hirurške procedure.

   Dijetoterapija je najčešće primenjivani način za regulisanje telesne težine. Danas se teži dijetnim režimima koji su zasnovani na blagoj restrikciji energetskog unosa uz obezbeđivanje hranljive vrednosti i poštovanje principa pravilne ishrane. Preporučeni energetski unos ne treba da bude manji od 1000 do 1200 kcal da bi moglo da se obezbedi dovoljno hranljivih materija. Dijetni plan treba da zadovolji zahteve pravilne ishrane, odnosno da 20-30% unosa bude iz masti, najmanje 15% iz belančevina a 55-60% iz ugljenih hidrata, i to složenih. Izbor namirnica treba da je raznovrstan, baziran na onim koje imaju manju energetsku a veću nutritivnu vrednost (povrće i voće, cerealije i proizvodi od integralnih žitarica čine osnovu u izboru), odnosno znatno se smanjuje unos vidljivih masti, kao i proizvoda koji imaju veći sadržaj masti i prostih šećera (masna mesa, sirevi, kremovi, masna peciva, slatkiši i sl.). Pored toga vodi se računa o količini hrane u svakom obroku uz odgovarajući broj i ritam uzimanja obroka (više puta na dan, uz poštovanje vremena kada se obrok konzumira).

   Fizička aktivnost u kombinaciji sa dijetom je efikasnija nego ako se primenjuje samo dijeta. Nivo fizičke aktivnosti ne treba da bude posebno visok. Naprotiv, značajnija je i efikasnija, prolongirana i umerena fizička aktivnost kao što je hodanje 30-60 minuta svakodnevno, na primer. Osnovni cilj treba da bude orijentacija ka „aktivnijem životu”.

   Promena ponašanja podrazumeva promenu navika u ishrani (šta da se jede, gde, kada i kako da se ponaša u toku hranjenja), kao i promenu odnosa prema fizičkoj aktivnosti.

   Farmakoterapija može da doprinese bržem padu težine ali i smanjenju rizika od neželjenih posledica po zdravlje. Treba imati u vidu da još uvek nije pronađen lek za gojaznost, već se gojaznim osobama samo pomaže da se lakše prilagode programu i postignu dugoročno bolje rezultate. Lekove treba koristiti pod lekarskim nadzorom i to samo one koji nemaju štetne nuspojave, a i ukoliko su se drugi načini pokazali kao neefikasni.

   Hirurgija se pokazala kao najefikasnija metoda u redukciji telesne težine, kod vrlo gojaznih osoba (BMI veći od 35, odnosno 40). Radi se, na primer, vertikalna gastroplastika, gastrični bajpas i dr.